IV7

Biserka Ilić

In memoriam

Mira Vrbić
(U „Informatici" u Beogradu, 24.3.2014. godine)

Za Biserku Ilić sam prvi put čula od Dejana Živkovića, profesora ETF-a i tada direktora Automatike u Institutu „Mihalo Pupin". Slobodan Srećković je iz „Pupina" otišao u „Lolu Ribara" da počne razvoj industrijskih računara za alatne mašine, pa je posle izvesnog vremena pozvao i mene. Otišla sam kod Dejana da se raspitam šta on o tome misli i zna. Odgovorio je da će to biti ozbiljan i interesantan posao, a grupa dobra jer „tamo ima jedna mala, mnogo inteligentna. Zove se Beca." Tako je profesor Elektrotehničkog fakulteta okarakterisao Becu, a njenim kapacitetom prognozirao rezultat razvoja.

Otišla sam u „Lolu" na razgovor. Odveli su me u halu u kojoj su bili dugi nizovi velikih alatnih mašina. Usred hale me je dočekao Srećković, pored njega Ljuba Medenica iz „Pupina", a onda se iz dubine hale, među mašinama pojavila jedna sitna, krhka devojka, obučena u farmerke i ležernu majicu i prišla nam. To je bila Beca. Kakva nesrazmera između njene fizičke i intelektualne snage koju sam kasnije upoznala!

Nije se Dejan Živković prevario u proceni. Beca je bila vrhunski inženjer. Ona je napravila koncept svih naših računara, definisala funkcionalne zahteve i specifikacije i kreirala sistemski softver. Svaki softver koji je ona uradila bi proradio „iz prve", bez izmena. Radila je po 12-14 sati dnevno, kad je trebalo i po svu noć. Prosto je neverovatno odakle je izvlačila snagu za taj neumoran rad. Samo tako je jednu za drugom iznedrila 3 generacije industrijskih računara, konkurentnih poznatim svetskim firmama sa kojima su se „Lola", a potom „Informatika" probili na strana tržišta. Ona je napisala i sva korisnička uputstva i prospekte za naše kontrolere, definisala komercijalne uslove prodaje, a kasnije u poslovnom smislu vodila ceo program.

Za takve rezultate je već 1984.g. dobila Oktobarsku nagradu Beograda - „za izuzetna dostignuća u razvoju najsavremenijih proizvoda i tehnologija". No osim inženjerskih znanja, posedovala je i druge kvalitete.

Sećam se, jednom su je pozvali u Poslovodni odbor. „Lola" je u to vreme radila sa Francuzima, Nemcima i Rusima. Trebao im je neko ko dobro govori francuski, da sa Francuzima razjasni neke probleme. Beca je došla, sela ležerno na jedan pisaći sto, uzela telefonsku slušalicu i počela razgovor sa Francuskom, na francuskom - kao da joj je to maternji jezik. Bila sam impresionirana njenim znanjem i karakterističnim francuskim akcentom. 
- Gde si tako naučila francuski? - pitala sam je. 
- U gimnaziji. Bila sam dva puta prvak Jugoslavije u francuskom i kao nagradu dobila usavršavanje jezika preko leta u Francuskoj.

Kad smo došli u „Informatiku", hteli smo da stupimo u kontakt sa „Fijatom", da mu se predstavimo. Beca je napisala 15-20 strana u kojima je predstavila naš računar, njegovu specifikaciju, licence i reference - sve na italijanskom i otišla u Italiju na razgovore! 
- Odakle znaš italijanski? - opet je glasilo moje pitanje.
- Kad sam upisala Elektrotehniku, paralelno sam upisala i italijanski i neko vreme sam oba studirala. Kasnije sam od italijanskog odustala. - kratko mi je objasnila.

Počeli smo u „Informatici" da radimo sa Rusima. Srećković je organizovao da svi, koji mogu doći u kontakt sa njima i raditi na tom tržištu - od tehničara do inženjera iz razvoja, projektovanja i prodaje - svi uče ruski. Žena koja nas je učila, Ruskinja koja je tad predavala na Filološkom fakultetu na katedri za ruski jezik, doktor nauka, posle toga mi je rekla: 
- U životu nisam srela nikog sa takvim znanjem lingvistike i takvom sposobnošću učenja kao što je Beca. Tu dubinu znanja nisam videla ni kod profesionalaca iz te oblasti, ni u Rusiji ni u Srbiji.

A engleski? Dovoljno je reći da je Beca bila predsednik saveta strane gimnazije koju je na engleskom učila njena ćerka i u kojoj je službeni jezik bio engleski.

Beca je bila vrhunski intelektualac širokog obrazovanja. Posedovala je glad za knjigama, od njih se nije razdvajala. Temeljno je poznavala mnoge oblasti - od medicine do istorije, psihologije i klasične literature. U tome je umela da nas iznenadi. Nušića je na pr. znala napamet i ponekad ga je, zgodnom prilikom, citirala.
- Znaš, moji roditelji su radili i kad dođem iz škole i sednem sama za sto, stavim pored tanjira njegovu „Autobiografiju" i čitam. Ne znam koliko puta sam je pročitala i uvek uživala u njegovim mislima.

Kad smo jednom izlagali na Sajmu elektronike u Ljubljani, Beca i ja smo bile u istoj hotelskoj sobi. Ona je zaboravila da ponese pola stvari koje su neophodne za put, ali je spakovala dve knjige za čitanje u krevetu! Jedna je bila neki tom upravo objavljenih sabranih dela Slobodana Jovanovića (o vladi Obrenovića), a druga roman Anri de Monterlana u originalu na francuskom. 
- Da se odmorim posle teksta Slobodana Jovanovića - prokomentarisala je i čitala obe knjige naizmenično.

Mada povučena i nikad se ne ističući, Beca je bila širokih interesovanja i angažmana. Društvene prilike u našoj zemlji su je se duboko doticale i na njih je odgovarala učestvujući u svim skupovima i demonstracijama poslednjih 25 godina. Tako je onog čuvenog 9-og marta (1991.) bila na mitingu na Trgu republike i bežala pred milicijom i vodenim topovima sa maramicom preko usta, kao zaštitom od suzavca. Bila je redovan učesnik demonstracija i 1996. godine, mada su trajale mesecima, da bi se petog oktobra (2000.) opet pojavila na istorijskom skupu ispred Skupštine.

Becin sistem vrednosti možda najbolje ilustruje njen stav prema svojoj ćerki. Nas dve smo se našle predveče, a ona mi se žali:
- Sad je došla jedna mala iz komšiluka da se igra sa Sonjom, a igrale su se celo pre podne. Ja sam je vratila sa vrata. Pa neće valjda dete ceo dan da se igra, nešto mora i da uči! - Sonja je tad imala samo četiri godine!

I onda se svom snagom usmerila da svom detetu omogući najbolje obrazovanje, da nauči jezike, da upozna druge ljude i kulture, da stekne znanja i veštine koje će joj kasnije koristiti i pruži što bolju polaznu osnovu u životu. To je radila neumorno sve vreme koje nije provodila na poslu, iz dana u dan, iz godine u godinu, sa potpunom predanošću i neiscrpnom energijom. 
- Kako izdržavaš? - pitala sam je jednom.
- Po PS-u. - odgovorila je.
- Kakvom PS-u? - meni nije bilo jasno.
- „Pravilima službe" za roditelje! - razjasni mi ona.

Taj izraz „Pravila službe" iz vojne terminologije, je sve govorio. Istom sistematičnošću, energijom i znanjem kojima je pristupala poslu, ona je ispunjavala svoje roditeljske obaveze želeći da svoje dete što pre digne na noge, ne štedeći se i ne smatrajući da se žrtvuje - mada za sebe više nije imala vremena.

÷

Beca je bila skromna, mada po svemu vanserijska osoba. Sve što je postigla, postigla je isključivo svojim izuzetnim intelektualnim sposobnostima, gonjena unutrašnjom potrebom za znanjem i neumornim radom. Od ranih dana isticala se zrelošću i mudrošću, neuobičajenom za svoje godine. Stoga je Srećković umeo za nju da kaže „Ona se „matora" i rodila".

Sledeći svoje životne prioritete, za nju su postojala samo dva sadržaja u životu - njen posao i posvećenost porodici.

Ono što je nama ostavila - ogromno je. Učinak bar za dva čoveka. Utoliko je njen gubitak za nas veći.

Sada, kad nje više nema, imajući u vidu samo ono što je kao inženjer radila - ne znam ko će dalje da radi. To će u svakom slučaju, umesto nje jedne raditi nekoliko ljudi, jer niko nema njen kapacitet. U sve što je od industrijskih računara ovde stvoreno utkan je njen ključni doprinos. Na to bogato nasleđe koje je za sobom ostavila - potrošila se.

A mi? Mi smo imali smo retku privilegiju što je Beca sa nama radila i živela, što smo je poznavali i od nje učili. Sada nam ostaje samo iskrena žalost što smo je tako rano izgubili.

Za sve što nam je svojim radom i životom ostavila, 
za njeno duhovno, inženjersko i ljudsko nasleđe - hvala joj!

nazad na početnu stranu